Priča o Luni

Ima deset godina, već prošle godine je počela da sedi, a sada i ne vidi baš najbolje. 

Moj Lazar ima autizam i svi oko mene su mi govorili “Kupi psa, pomoći će.”. Uzela sam jednu bebu psa od Tanjine Lare, iz Pirota. 

Anđela joj se radovala, Lazar je nije primećivao. Tada, on nije primećivao mnogo toga. Progovorio je u šestoj godini i taman je krenuo u školu, tada je već ponovo imao kontakt očima, video je ljude ali životinje ne, stepenicu ispred sebe ne, hodao je mehanički uz mene, činilo se da još uvek odbija "spoljni svet". 

Govorila sam po kući "Hajde da hraniš Lunu, hajde da joj daš da jede…" - sklanjao je pogled, ignorisao njeno postojanje. A Luna je skakutala okolo sa onim iritirajućim zvončićem koje sam joj zakačila za ogrlicu, on ništa. 

Brzo je porasla, izgrizla sve po kući, dobila na kilaži, preselili smo se zbog nje iz zgrade u kuću. Žalio se komšiluk, samo je Lazar nije primećivao. A ona je tačno znala. Sa Anđelom se igrala, skakala na nju, obarala je, ali Lazaru... njemu je prilazila uvek nežno. Legne uz njega i gura ga šapom, kao na filmu 🙂 On joj okrene leđa, kao " ostavi me na miru", a ona ponovo nežno šapom. 

I tog dana, Anđela kaže: "Mama, dođi brzo da vidiš…". Lazar i Luna sede na tepihu, on joj podigao uvo i šapuće joj: "Šta radiš?" 🙂 Od tog dana Luna spava uz nas. 

Ne znam kako je to uradila ali on je zbog nje počeo da vidi i sve ostalo. I druge pse i mačke i golubove... i stepenice. Raduje se svim životinjama. Ne boji se. Ali nijednu ne dodiruje. Samo Lunu. 

Često ih zateknem kako leže jedno uz drugo. Ima tu neke veze. Oboje osećaju neku drugačiju ljubav. Pričali su mi: "Kupi psa, pomoći će." i zato što je baš tako, ja  već dugo drugim roditeljima pričam priču o Luni i poručujem:  “Dodajte tog vrednog člana porodici, ne umem da objasnim tačno kako će, ali činiće čuda ❤️.”

Irena Živković,  Lazareva i Anđelina mama